Najvećom lakoćom kunemo se u „res, non verba“, najvećom težinom toga se i pridržavamo. A ljubav... ona je u onoj skuhanoj kavi rano ujutro koju nisi tražio, a dobio si. U onoj pripremljenoj večeri koja te dočeka, nisi ju očekivao, a dobio si. U onoj mirišljavoj ispeglanoj košulji koju oblačiš ujutro, nije morala, a pripremila je. U svakoj raspravi koja ne završi svađom iako se mišljenja ne slažu. U svakom poljupcu. U svakom postupku koji nije bio otrovan izgovorima, već jednostavno izvršen.
Zvuči tako lagano i jednostavno... zašto ipak nije? I zašto ima sposobnost da odjednom neuhvatljivo utekne? Zbog nas. Kompliciramo bezveze. Uništavamo dobre prilike. I kad imamo tu sreću da na propuštenu priliku se ukazuje nova, ne cijenimo to. A trebali bi. Jer ljubav nema rok trajanja niti određenu količinu. Samo se treba potruditi obnavljati. Miroslav Antić rekao bi prigodno: „Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!“
Helena Devunić
