".....01.10. na dan termina otišla sam na pregled u riječku polikliniku, a s obzirom da nisam osjećala da se išta događa, prije pregleda pokupila sam na autobusnoj pitu sirnicu koju mi je mama poslala da ne moram kuhati tih zadnjih dana. I tako ja i muž s pitom na pregled, bila je velika gužva, a ja sam samo čekala da pregled što prije završi kako bih se zavukla pod neko stablo u dvorištu poliklinike i pojela pitu u miru. Baš pred kraj trudnoće u meni se probudila neutaživa glad i samo sam razmišljala o tome što ću i koliko pojesti.
Na pregledu me spojili na ctg, trudovi slabi i nepravilni, izmjerili tlak 150/100. Na pregledu neka doktorica, duže plave kose i jako draga, pogleda nalaze i kaže da moram ostati u bolnici s obzirom na visok tlak, ali da napravimo još i pregled, meni muka. Niti mi se u Rijeci ostaje duže, niti bih htjela spavati bez muža… Na pregledu vidjeli da sam već otvorena dovoljno za rađaonu, šok, nisam sigurna da li sam je dobro čula pa ponovno pitam: za rađaonu?!, i ona opet odgovori da, da… Ajme meni, mislim mi šta ću sad, nisam jela, nisam kavu popila, krivo mi što sam išla prvo na pregled bez da sam sita… Izađem iz poliklinike, gledam muža, sad se već oboje smijemo jer bi uskoro trebali ugledati svoju curicu…
Ulazimo u bolnicu, obavimo papirologiju, ja rješavam one neugodne pripreme za porod, a on za to vrijeme odlazi kupiti mi papuče jer nismo ni torbu uzeli kad smo išli na pregled, jer se kod mene u biti ništa nije događalo. Klistir ne djeluje, valjda sam sve prebrzo izbacila, mene sram, ne znam da li da pitam za još jedan… ali odustajem, pravit ću se luda pa možda ne skuže…”
Dolazi muž s papučama, nosi mi ih sestra i kaže vidi kako ti je muž kupio lijepe papuče, a ja već na prvi pogled vidim da su kričavo roze i sigurno 4 broja manje, ne mogu vjerovati da je zaboravio koji broj nosim, krenem kukati sestrama, one se smiju i tješe me… Nakon toga se izlazim vani pozdraviti s njim, i nailazi doktor koji će mi kasnije probiti vodenjak i onako usput pita muža da li ostaje ili ide kući, a kako nismo planirali da mi bude na porodu, ali da ostane u bolnici, ona kaže da nigdje ne ide.
Pozdravljamo se i ja ulazim u sobu gdje mi probijaju vodenjak, i vode me u rađaonu i spajaju na ctg, a nakon toga i na drip, počinjem osjećati trudove i ne izgledaju toliko strašno, pogledam na sat i vidim da je 12,15… Par minuta kasnije ulazi moj muž obučen u onaj zeleni kompletić, ja se smijem i pitam ga što radi, naime kako je rekao da ostaje u bolnici, nakon što sam ušla u rađaonu, došle su mu sestre, dale da ispuni izjavu i plati, te mu rekle neka se obuče jer ide u rađaonu. Tek tada je shvatio što je rekao i hvala Bogu da je, puno mi je značio, veći dio poroda smo se smijali.
Oko 12,40 trudovi su malo jači pa pitamo jednu od sestara kada bi trebala roditi, i ona kaže da se nadamo da će to biti danas, a u najboljem slučaju oko 20, 21… gledam na sat i mislim si ok, ovo može biti samo gore, idem probati s onim čuvenim disanjem o kojem su svi pričali na forumu, dahćem kao pas, muž se smije, ali meni je lakše pa ostajem pri tome.
Pročitaj još tekstova od blogerice Martine Krajine Mršo
Oko 14 sati dolazi doktor na pregled, ja pitam kada je pravo vrijeme da tražim epiduralnu, a on mi kaže da je kasno, nije mi drago al ok, što da radim kad se ne mogu opet zatvoriti da mi bude pravo vrijeme, pitaju me da li moram na wc i vode me da još jednom piškim, putem me sestra pita da li želim probati na lopti, nemam pojma o čemu priča, ali kažem da može. Vraćam se u rađaonu i onu donose ogromnu loptu na koju sam se jedva popela, mene i muža to zabavlja pa se penjem na nju i skakućem, ljuljam se, pričam s njim, boli kad je trud al i to prođe pa se nastavljam smijati, nakon 20 minuta meni se učini da sam nekako niže na lopti jer mi više nije problem održavati ravnotežu i shvatim da se lopta ispuhuje, bilo mi je užasno neugodno kad sam zvala sestru, al nije bila gruba, samo se nasmijala i rekla da ću morati kupiti novu, ... ništa, natrag na stol…
Opet mirovanje, ne piški mi se, ali ne bih ležala pa tražim da idem ponovno na wc, a oni mi donose onu noćnu posudu, gledam ja njih, sestra stoji pored mene i kaže, evo možete u posudu, e pa ne mogu, nisam nikada mogla ni prdnuti kad je netko u blizini, kako da piškim pred njom, uvlači mi kateter ali me ne pušta da idem sama na wc, a ja pokunjeno odustajem od takvih ideja…
U to vrijeme svi se skupljaju kod mene u sobu i vire u susjednu rađaonu, naime taman se snimala emisija Provjereno i žena što rađa na stolčiću. O super, kamera u susjednoj sobi, samo mi fali da se kamerman zanese i krene raditi panoramu pa me snimi, popravljam haljetak i od tada samo prodisavam trudove, a kada popuste, spavam…
15,40 - meni već pun kufer svega, kažem mužu da ne mogu vjerovati da sam zakasnila na je… epiduralnu, dolazi sestra, zaviri i kaže da ćemo idući trud na leđima i da probam tiskati, nije mi ništa jasno ali tiskam, nije lako ali ide, nakon toga vraća me na bok, žicam da mi skine ctg jer me žulja, ali neda… Gledam na sat – 16 sati, mislim si što ću do 20, kako da ne vrisnem kad me boli, ali radi one kamere ja sve stoički podnosim, bez ijednog glasa, dolazi doktor, kaže opet na leđa, nije mi jasno zašto me stalno okreću, nema šanse da ću roditi tako brzo, ali ih pitam zašto to rade, kaže probat ćemo opet tiskati.
Tada sam se zamislila i pitala da li to znači da ako dobro stisnem - da ću roditi, nasmijao se i rekao da kad osjetim trud stiskam, ja stisnem i u prvom stisku osjetim olakšanje, gotovo. 16,15 čujem plač, vidim da je nose na mjerenje – 3,200 i 49 cm, muž se smije, ljubi me, donose je na mene, ja je mazim, ima kose kao velika cura, prelazi joj preko ušiju i duža je od ramena, ne mogu vjerovati da je do prije 10 minuta još bila u meni, evo ni danas ne vjerujem da je ona ono malo čudo koje se vrpoljilo u trbuhu… Posteljicu sam izbacila bez problema, šivanje je trajalo sat vremena, ali nije bitno, toliko sam se mazila sa svojom princezom… Onako raznježena zahvaljujem svima, a oni mi govore da sam bila odlična, da nisam nijednom vrisnula, mislim si – naravno da nisam kad ste mi rekli da ću roditi oko 20, pa mi je bilo glupo prerano početi…
Nakon toga rodila sam još jednom, 4 godine kasnije... ali o tom iskustvu još nisam pisala. Nekako je sve bilo previše traumatično da još nisam sigurna želim li se sjećati. No, o tome jednom drugom prilikom.
Martina Krajina Mršo
